Način življenja kojem svi težimo.

piše: Diano

Evo, kao što je Maja obećala i natirala moju linu guzicu, pišem svoj prvi blog u životu. Pitala je na Instagramu zanima li vas više kuhanje pive ili renovacija broda, i vox populi je rekao ovo drugo. Ne znam koliko će vam biti zanimljiva tema, al s jednom se mora počet. Zato će ova priča biti o Marijanku. Pa di pukne.

Marijanko nije samo brod, on pruža neku lagodu i gušt, on ima karakter. Jednostavno, Marijanko je i način življenja.

Zadnjih 7 godina radim, trčim, gledam u laptop do ranih jutarnjih sati. Želim bolje, želim više i želim još.
I tako, zadnjih 7 godina, jadni Marijanko trune na vezu. Nije bilo vremena za njega. Vrlo, vrlo rijetko bi ga došao obić. Dolazio bi po pozivu kapetana lučice ili pozivu pozivu prijatelja koji su javljali da su cime pukle ili da je pun vode. Svaki moj dolazak bi bio održavanje broda na životu.
Počeo sam izbjegavati i lučicu jer sam znao koliko vremena moram izdvojiti, da bi mu se posvetio.
Odjednom skužim da ne možeš 100 stvari radit, a zapostavljat što ti hrani dušu, jer tako nisi nigdi. Treba pauzirat, odabrat prioritete, nać balans posla i života, pa guštat. To je način življenja kojem svi težimo.

Marijanko je bio prioritet, način življenja i odluka je pala, ide u renovaciju!
Prije svega moram reći da se bez dragih ljudi i vrlo posebnih prijatelja ovo ne bi realiziralo. Ivo, Mate, Pave i Dražene hvala vam od srca!

Krenuli smo s radom u najgorem dijelu godine, 8. misec. Ono vrime kad je vruće i kad se ne brusi i ne pituraje, budala Diano je odlučila renovirati brod. Zvao sam kapetana, dogovorio vađenje i napravio plan rada.

U prvoj fazi smo razmontirali brod od vrha do dna. Skinuli lantinu, jarbol, prozore, sve osim plastike.

Druga faza je bilo kompletno brušenje broda uključujući i kabinu. Zatim davanje temeljne boje. Pave, sa svojim izvrsnim znanjem, je odradio posao plastificiranja i izradu okvira za ulazna vrata.

U trećoj fazi je Mate, sa svojom zlatnom rukom, došao sa špricom i pomazio Marijanka. Odjednom je zeleno-crni brod postao bili princ.

Pave opet dolazi i uskače, sa slomivenom nogom, ovaj put kao glavni odgovorni za montiranje prozora, a meštar od Inoxa Ivo montira svoja remek djela. Jarbol, baštun, bimini i ostalo postaje dio broda i odjednom Marijanko dobija eleganciju i karakter.

Moje zadovoljstvo ne bi bilo potpuno bez dida Marjana (Marijanko, kužiš?). Dida Marjan apsolutna legedna i čovik koji se ne rada dva puta, a rođen je 1925. Prva osoba koja me je upoznala sa morem i glavni krivac što sad apsolutno obožavam more. Kad sam bio mali dao mi je čin i nazvao me „mali od prove“ i svaki put kad isplovim sa Marijankom mi duša poleti i dotakne one sretne dane provedene sa mojim didom. On mi je poklonio Marijanka.

Morao sam ga dovesti da mu pokažem renoviran brod i da popijemo pivu. Obećao sam mu, da ga vodim na more u proliće. Lipo guštat sa unukom, kao nekad. A tko zna, možda povedemo i Olivera s nama, to je način življenja!